U nastavku možete pročitati istraživanje na temu sajber nasilja sa ciljem utvrđivanja prevalnce rodno-zasnovanog nasilja i njegove povezanosti sa polom i političkom pismenošću. Istraživanje je realizovala mr Nina Lončar, socijalna radnica i doktorantkinja na fakultetu političkih nauka.
РОДНО ЗАСНОВАНО САЈБЕР НАСИЉЕ, РОД И ПОЛИТИЧКА ПИМЕНОСТ
Caжeтaк: Родно засновано сaјбeр насиље (PЗСН) посебно погађа жене, остављајући последице на квалитет живота, академско постигнуће, ментално здравље и јавно и политичко ангажовање жртава, и тиме повећава друштвене неједнакости. Циљ рада је утврђивање певаленције PЗСН и његове повезаности са полом и политичком писменошћу, мерена преко универзитетског образовања. Cтудената - 506, општих политичких студијa (ОПС) или студије социјалне политике и социјалног рада (ССПСР) су попунили онлaјн упитник, који јe укључивaо 12 обликa PЗЗCП. Жене су чешће искусилe осам облика PЗСН. Студенткиње OПC су чeшћe од студенткиња CCПCP искусилe шeст обликa PЗСН. Студенткиње виших нивоа ОПС су чешће од студенткиња нижих нивоа ОПС искусилe осам обликa PЗСН. Добијене нeјeднaкости водe до ућуткивaњa жeнa у јaвним просторимa.
Abstract: Gender-based cyber violence (GBCV) disproportionately affects women, leaving impacts on victim’s quality of life, academic achievement, mental health, and public and political engagement, thus exacerbating social inequalities. The study aims to determine the prevalence of GBCV and its association with gender and political literacy, measured by university education. 506 students of General Political Studies (GPS) and Social Policy and Social Work Studies (SPS&WS) completed online questionnaire, with 12 forms of GBCV. Female students were more likely to experience eight GBCV forms. Among females, GPS students were more frequently, than SPSWS students, victimized by six forms of GBCV. Among female students of the GPS, those with higher educational level experienced eight forms of GBCV more often than those with lower educational level. These gender inequalities lead to the silencing of women in public spaces.
Key words: gender – based abuse, cyberbullying, gender differences, political literacy, female political engagement.
УВОД
Информационо-комуникационе технологије (ИКТ) су драстично промениле начине политичког информисања и ангажовања грађана. Млади су готово стално на интернету и склонији су да ту траже политичке информације (Anderson, Faverio, Gottfried, 2023; Smith, 2008, Popadić, Pavlović, Mihajlović, 2019) и да се политички ангажују (Papacharissi, 2010). Показује се корелацијa између употребе друштвених мрежа и традиционалних начина политичког ангажовања младих (Boulianne & Theocharis, 2020). Са друге стране, ИКТ олакшавају насиље у сајбер простору због могућности починиоца да остане анониман, доступности жртава, безвремене и бесконачне публике (Popović - Ćitić, 2009), недостатка директног суочавања са жртвом, недостатка надзора (Nixon, 2014) и занемарљивог ризика од санкција. Насиље у сајбер простору код жртава производи далекосежне последице на друштвено учешће, академско постигнуће и ментално здравље (Sampasa-Kanyinga & Hamilton, 2015; Schenk and Fremouw, 2012; Stevens, Nurse, Arief, 2021), jер сајбер простор не познаје „... постојећу дихотомију између приватне и јавне сфере, нити истовременост простора и времена“ (Cvetičanin Knežević, 2020, str. 45).
Доследно се показује да жене чешће од мушкараца доживљавају већину облика насиља у сајбер простору (Sampasa - Kanyinga & Hamilton, 2015, Pavlović, 2020). У овом контексту, уводи се термин родно засновано насиље (РЗН), које организација UN Women (2025) дефинише као “...било који штетан акт (физички, сексуални, емоционални) извршен против воље особе, а који је заснован на социјално прописаним родним разликама између мушкараца и жена”. Уколико се насиље дешава посредством ИКТ, ради се о родно заснованом сајбер насиљу (РЗСН) (Drake, 2015; Nadim & Fladmoe, 2019; Powell & Henry, 2017, Cvetičanin Knežević, 2019, Mas’udah et al., 2024). Оно укључује потцењивање, исмевање, понижавање, демонизацију, “флешинг” (узнемиравање нежељеним сексуалним сликама), сексуално наговарање, доксинг (дељење/објављивање приватних података или слика друге особе без дозволе), претње јавним срамоћењем, јавно срамоћење, прогањaње, претње физичким насиљем и претње силовањем [Álvarez-García, Núñez, Barreiro-Collazo, García, 2017; Powell, Flynn, Hindes, 2022].
Полазиште овог рада су феминистичке теорије, те се РЗСН посматра кроз призму односа између моћи, пола и рода[1]. Други феминистички талас донео је померање фокуса од пола ка роду, на односе између мушкараца и жена и на редефинисање саме идеје политичког, која је до тада почивала на строгој подвојености јавне и приватне сфере (Pajvančić, Pajvančić, 2011). Указујe се да је у већини класичних теорија и друштвеној пракси јавна сфера конструисана на мушким искуствима, док је приватна сфера конструисана на женским родним улогама. Волби (Walby, 1990) разликује приватни патријархат, где се жене експлоатишу на индивидуалном нивоу, и јавни патријархат, који омогућава женама приступ јавним просторима кроз укључивање жена у тржишта рада, док истовремено спроводи сегрегацију жена кроз капиталистичке структуре. У овом контексту РЗН има за циљ да жене које крше очекивања и норме патријархата репозиционира као подређене субјекте, тако да се одрже патријархалне структуре, праксе и културе[2].
Сајбер-феминизам истиче потенцијал ИКТ за остваривање родних једнакости. Милојевић, ослањајући се на Плент (Plant), указује на природу сајбер простора као женску јер он погодује "…ширењу нехијарархијских структура и децентрализованих, нелинеарних и флексибилних метода комуникације" (2011:268). Ипак, она пише "све хијерархије које постоје у савременом свету преносе се и на сајбер простор" (2011:272). Џуди Вајцман (Judy Wajcman, 2010:149) истиче да је природа интернета партиципаторна а не хијерархијска, али да он није изашао ван патријархалних родних хијерархија. Она тврди (2004) да технологије, које имају и материјалну и семиотичку димензију, играју значајну улогу у изграђивању родних односа моћи и дубоко утичу на конституисање субјективности за мушкарце и жене. Сматра да је концептуализација технологије као маскулине најочигледнија у добро документованој усмерености науке и технологије ка профиту и ратовању. Веза између дигиталних технологија и РЗН одржава се на интерперсоналном и структурaлном нивоу (Barter & Koulu, 2021).
Стога не изненађује да жене чешће од мушкараца доживљавају и директно и сајбер РЗН (Sampasa-Kanyinga & Hamilton, 2015, Drake, 2015; Nadim & Fladmoe, 2019; Powell & Henry, 2017, Pavlović, 2020). Феминистичке ауторке тврде да насиљe над женама има за циљ њихово искључивање из политичког живота и да је оно увек политичко (Billaud & Direnberger, 2021). Јасно је да оно што друштво види као прикладно или неприкладно за девојчице и жене снажно утиче на њихово укључивање у политику (Plan International, 2022, De Facto consultancy, 2024:6, IPSOS, 2012, Stanojević, Pešić 2021). Политички ангажоване жене су у већем ризику од насиља од мушкараца и у сајбер простору и ван њега, док политичке дебате политичара са политичаркама врло често добију сексиситички и мизогини тон (Suhay, Bello-Pardo, Maurer, 2018; UN Human Rights Council, 2018, CRTA, 2021). ИКТ су донеле и „…широко распрострањену злонамерност у опхођењу према женама које се баве политиком, која често укључује дубоко персонализоване нападе усмерене ка личном уништењу“ (Krook, 2020: 56), кроз увреде, говор мржње, срамoћење, нападе на репутацију, физичке претње и сексуализованог лажног представљања (National Democratic Institute, 2019). Политички ангажоване жене имају повећан ризик да буду злостављане и уживо и онлајн у Србији (Babović, Milinković, Srdić, Stepanov, 2021) и другим земљама (Suhay et al., 2018; UN Human Rights Council, 2018). Онлајн напади на њих су скоро нормализовани (Јane, 2017). Ово води до ућуткивање жена у политици. Истраживање 29.000 младих жена из 29 земаља показало је да је 19% њих било обесхрабрено за даље политичко учешће због значајних препрека са којима су суочаване (Plan International, 2022). И истраживање у Црној Гори указује на бројне препреке за бављење политиком од стране жена, од извршења кућних обавеза до недостатка валоризације њиховог политичког ангажовања (IPSOS, 2012, Vuković, Raščanin, и 2021).
Политичко образовање даје снажну основу за политичку партиципацију жена. Стицање политичког знања и вештина и развој критичког односа према политичким процесима су одреднице политичке писмености (ПП) (Ковачић и Врбат, 2014, Selanik Ay & Yavuz, 2016). У дигиталном друштву ПП подразумева и дигиталну писменост, те се рефлектује на комуникацију у сајбер простору где „…субјективност политичког ангажмана неочекивано израња“ у свакодневној необавезној комуникацији на друштвеним медијима (Dahlgren, 2013, p. 52).
ПП је неопходан предуслов компетентног ангажовања појединца о темама од друштвеног значаја у јавној сфери, укључујући и сајбер простор (Maheshika & Karunarathn, 2024). Политички активизам добија на замаху током универзитетског образовања (Boren, 2013), чему сведоче и протести у Србији током зиме 2024/2025. године (BBS in Serbian, 2025). Иако истраживања у свету такође показују и широку распрострањеност РЗН међу студентима универзитета (Cantor et al., 2015; Kaufman & Pulerwitz, 2019, Sundaram, 2018), недостају истраживања овог феномена у Србији.
Стога је овај рад посвећен истраживању РЗСН у универзитетској популацији у Србији која се политички образује. Похађање општих политичких студија (ОПС), које укуључују праћење и критичку анализу актуелних друштвено-политичких догађаја у расподели и употреби политичке моћи и друштвених средстава, повећава ПП студенткиња у областима политике резервисаним за мушкарце у патријархалном друштву. То је у супротности са доминантним патријархалним вредностима и родним очекивањима у Србији (Станојевић и Пешић, 2021). Чак и сама чињеница да жена похађа ОПС може провоцирати РЗСН.
Са друге стране, студије социјалне политике и социјалног рада (ССПСР) су посвећене развоју ПП у области актуелних стратегија и пракси подршке, оснаживања и заступања угрожених појединаца и група, те повећавају писменост у социјалној политици. Истраживање IPSOS-а (2012) је показало да је ангажовање у јавној сфери у области социјалне заштите рањивих група и сузбијања насиља у породици у сладу са женском родном улогом. Поређење искустава студенткиња ОПС и ССПСР би могло да укаже на РЗСН које је усмерено на жене које су политички писмене, као и да осветли колико је РЗСН специфично усмерено на оне жене, које су компетентне у областима политике „резервисаним за мушкарце“, у поређењу са женама које су компетентне у области социјалне политике. Повезаност ПП са трпљењем РЗСН би била додатно осветљена поређењем искустава РЗСН студенткиња 1. и 2. године студија основних академских студија (ОАС) са искуствима студенткиња 3. и 4. године ОАС и дипломираних студенткиња, који су стекле више ПП.
Циљ ове студије је да утврди преваленцију најчешћих облика родно заснованог сајбер насиља (РЗСН) међу студентима политичких наука и њену повезаност са полом и политичком писменошћу (ПП). Критеријуми ПП су: похађање политичких студија, област похађања (опште политичке студије – ОПС наспрам студија социјалне политике и социјалног рада – ССПСР), као и степен стеченог знања, изражен кроз годину студија.
Специфични циљеви истраживања су: 1) да се утврди и анализира преваленција трпљења различитих облика РЗСН међу студентима политичких наука; 2) да се утврде и анализирају родне разлике у њиховом РЗСН искуству; 3) да се упореде и анализирају искуства РЗСН између студенткиња ОПС и ССПСР; и 4) да се упореде и анализирају искуства РЗСН студенткиња 1. и 2. године ОАС наспрам студенткиња 3. и 4. године и дипломираних студенткиња.
Главна хипотеза гласи да је преваленција трпљења РЗСН позитивно повезана са женским полом и са облашћу и нивоом политичке писмености. Специфичне хипотезе су: 1) Већина испитаника је барем једном у животу искусила неки облик РЗСН. 2) Жене су чешће жртве РЗСН него мушкарци, са изузетком напада на репутацију у сајбер простору и претњи физичким насиљем[3]. 3) Студенткиње ОПС су чешће жртве РЗСН него студенткиње ССПСР. 4) Студенткиње ОПС које су на 3. и 4. године ОАС или су дипломирале су чешће жртве РЗСН него студенткиње ОПС које су на 1. и 2. години ОАС, док се ове разлике не показују код студенткиња ССПСР.
Истраживање је спроведено током пандемије Ковид-19 која је повећала екстерне стресне догађаје, донела колективна ограничења и повећала употребу интернета, што би могло утицати на учесталост РЗСН.
МЕТОД
Примењено је квантитативно истраживање попречног пресека.
Варијабле истраживања
Предикторске варијабле су биле: пол, област (ОПС или ССПСР) и ниво универзитетског образовања (похађање 1. и 2. године ОАС наспрам похађања 3. и 4. године ОАС или стицања дипломе ОАС). Критеријумске варијабле су обухватале 12 облика РЗСН који су често истраживани у литератури (Álvarez-García i sar., 2022): потцењивање, исмевање, понижавање, демонизацију (представљање особе као зле), флешинг (узнемиравање употребом изразито сексуалних слика), сексуално наговарање, доксинг (дељење / објављивање приватних података или слика о одређеној особи на интернету без дозволе), претње јавним срамоћењем, јавно срамоћење, прогањање, претње физичким насиљем и претње силовањем. Контролна варијабла је била узраст.
Учесници
Истраживањем је обухваћено 506 студената Универзитета у Београду – Факултета политичких наука (УБ – ФПС). (Табела 1), узраста од 18 до 30 година (M = 21,54; SD = 2,43) Полна дистрибуција на узорку била је пропорционална полној дистрибуцији на ССПСР, али не и на ОПС, где су оба пола подједнако заступљена. . Учесници су углавном били студенти основних (87,5%) и последипломских студија (8,6%), док их је неколицина (4,7%) недавно завршила ОАС.
Инструменти
За потребе истраживања конструисан је Упитник о родно заснованом злостављању у сајбер простору (УРЗСН1, „Ауторке, 2021“). Упитник садржи 20 ставке. Четири ставке обухватају демографске карактеристике: старост, пол, смер студија (ОПС или ССПСР) и академски статус (година и степен студија и/или стечено образовање). Расни идентитет није истраживан због недостатка расних разлика у узорку. 16 ајтема се односе на самопроцену преваленције РЗСН. 12 ставки се односи на лично искуство РЗСН на 12 критеријумских варијабли. Одговара се бирањем једног од понуђених одговора: „1 – неколико пута у последњих годину дана“, „2 – бар једном у последњих годину дана“, „3 – бар једном током живота“ или „4 – никад“. Примери ајтема су: „Доживела/о сам потцењивање на интернету због своје полне припадности (женске, мушке, и сл.)”, „Доживео/ла сам узнемиравање на интернету поновљеним нежељеним сексуалним захтевима“. Четири ставке се односе на самопроцену сазнања о РЗСН друге жене/мушкарца кроз сведочење таквом понашању или кроз лично познавање особе која је то искусила. Одговори су бинарни („да“ или „не“). Пример ајтема је: „Сведочила/о сам родно заснованом злостављању на интернету према другим девојкама.“
Процедура
Истраживање је спроведено од октобра до јануара школске 2021/22. године. Услед пандемије Ковид-19, животна и друштвена организација и образовно окружење је било промењенo (сви часови су били онлајн). Ипак, образовно окружење и у временски оквир истраживања су били исти за посматране подузорке.
Етичка комисија УБ–ФПН је писмено одобрила истраживање. Истраживачи су приступили потенцијалним учесницима током редовних онлајн часова на УБ–ФПН преко „Zoom“ платформе, као и путем позива на Фејсбук (Facebook) групи садашњих и бивших студената УБ–ФПН. Они су били информисани о предмету истраживања, значају, узорку, поступку прикупљања података и анонимности, усмено током редовних онлајн часова и/или писмено на Фејсбук групи. Затим су позвани да учествују путем линка до онлајн упитника УРЗСН1 на платформи Google Forms. Како УРЗСН1 није садржавао лична питања, била је обезбеђена анонимност. Учесници нису добили накнаду за своје учешће.
План обраде података
Статистичка анализа је укључила дескриптивну статистику, Пирсонов хи- квадрат, факторску анализу главних оса (енгл. Principal Axis Factoring), т - тест и хијерархијску мултиплу регресију. Све анализе су спроведене у програму SPSS, верзијом 22.0 (SPSS INC, NC).
РЕЗУЛТАТИ
Најмање један облик РЗСН искусило је током живота 69,4% учесника. Најчешћи облици су били: сексуално наговарање (49,8%), потцењивање (43,3%) и флешинг (39,7%) (Табела 2). Најмање један од два облика сексуалног узнемиравања (флешинг и/или сексуално наговарање) доживело је 54,7% од свих учесника, и то двоструко више жена (N = 240, 62,2% од свих жена) него мушкараца (N = 36; 30,5% од свих мушкараца) [χ2 (2, N = 51) = 37,768; p = 0,000]. Прилично су честа била лична искуства исмевање, понижавање, прогањање и демонизација, док је доксинг је био ређи. Најређе су доживљавани: јавно срамоћење и претње силовањем, физичким насиљем и јавним срамоћењем.
Лична искуства различитих РЗСН облика су била међусобно високо повезана. Факторска анализа главних оса (ФАГО, метода промакс ротације са Кајсер нормализацијом) екстраховала је три латентне варијабле које објашњавају 50,29% варијансе (Табела 3). Први и најјачи фактор у структурној матрици био је Oпште РЗСН, који је највише дефинисан варијаблама исмевање, понижавање, потцењивање и демонизација (Табела 4). Други је био Сексуално узнемиравање, које је дефинисано кроз сексуално наговарање, флешинг и прогањање. Последњи фактор је био Напади на репутацију, дефинисан кроз доксинг, јавно срамоћење и претње јавним срамоћењем.
Женски пол је у већини случајева био позитивно повезан са РЗСН (Табеле 2, 5 и 6). Значајно већи проценат жена (75,1%) него мушкараца (50,8%) јесте пријавио најмање један РЗСН облик током живота [χ 2 (1, N = 504) = 25,112; p = 0,000]. Родне разлике су биле значајне на осам облика РЗСН, док нису биле значајне на оба облика јавног срамоћења и физичких претњи (Табела 2). Најизраженије разлике биле су у потцењивању, прогањању, сексуалном наговарању и сексуалном узнемиравању употребом изразито сексуалних слика. Утврђене су значајне родне разлике на сва три фактора ФАГО (Табела 6). Биле су најизразитије на Сексуалном узнемиравању, а најмање на Нападима на репутацију. Полне разлике у узрасту нису биле значајне [t (502, N = 504) = 1,763, p = 0,079].
Учесници су изјавили да су сведочили РЗСН над женама и да су лично познавали жену жртву РЗСН двоструко чешће него када је жртва мушкарац (Табела 5). Поред тога, студенткиње су значајно чешће од студената извештавале да су сведочиле РЗСН и мушкараца и жена и да су лично познавале жену жртву РЗСН, док полне разлике у личном познавању мушке жртве РЗСН нису биле значајне (Табела 5).
Значајне разлике у пријављеним искуствима РЗСН између студената ОПС и ССПСР пронађене су само на потцењивању, са вишим резултатима студената ОПС [χ2 (3, N = 506) = 13,417, p = 0,004]. Међутим, када су посматране само студенткиње, значајно виши резултати студенаткиња ОПС су нађени на седам варијабли личних РЗСН искустава (Табела 7) и на обе варијабле индиректних РЗСН искустава у вези са женским жртвама (Табела 8). Најизраженије разлике биле су на потцењивању, исмевању, демонизацији, понижавању и прогањању.
Поређење свих испитаница које похађају прве две године основних академских студија (ОАС) (у даљем тексту: нижег образовног нивоа) са онима који похађају више године или су завршили ОАС студије (тј. вишег образовног нивоа) није показало разлике ни на једном облику РЗСН. Исти налаз је добијен и када се посматрају само студенткиње ССПСР. Међутим, када се посматрају само студенткиње ОПС, показује се да оне са вишим нивоом образовања значајно чешће имају лично искуство чак осам облика РЗСН (Табела 9). Најизраженије разлике су добијене на потцењивању, прогањању и исмевању. Није се показала разлика у јавном срамоћењу као у поређењу студенткиња ОПС и ССПСР, док су добијене значајне разлике код прогањања и претњи физичким насиљем, која се нису показале у претходном поређењу. Анализа ФАГО је екстраховала исте три латентне варијабле као и у претходним поређењима, које овде објашњавају чак 60,87 % варијансе.
ОПС студенти су били значајно млађи од студената ССПСР у целом узорку [Mопс = 21,17; SDопс = 2,294; Mсспср= 22,04; SDсспср = 2,513; t(504) = –4,004; p = 0,000], као и на узорку учесница женског пола [Nопс = 182; Mопс = 21,19; SDопс = 2,308; Nсспср= 204; Mсспср = 22,06; SDсспср= 2,509; t (384) = –3,537; p = 0,000]. Значајне старосне разлике потврђене су међу студенткињама на три од 12 облика РЗСН (Табела 10). Позитивне одговоре за јавно срамоћење су далe знатно млађе жене, а за сексуално наговарање и прогањање - значајно старије жене. Kaко су разлике између подгрупа ОПС и ССПСР у искуствима сексуалног наговарања и прогањања у супротном смеру, не могу се објаснити разликама у годинама. Разлике између подгрупа у јавном срамоћењу јесу у истом правцу као и старосне разлике, те је спроведена је мултипла хијерархијска регресија да би се испитао ефекат узраста (Табела 11). Када је узраст уведен у другом кораку, после студијске групе, и даље је значајно доприносио варијанси јавног срамоћења, што се није показало када је узраст уведен у првом кораку, пре студијске групе. Дакле, разлике у јавном срамоћењу између подгрупа могу се објаснити разликама у годинама.
Резултати ФАГО анализе на узорку студенткиња показали су исту структуру три латентне варијабле као и на целом узорку. Они су објаснили 51,93% варијансе. Општи РЗСН је објаснио 38,00% варијансе, Сексуално узнемиравање 7,94%, а Напади на репутацију 5,99% варијансе. Значајне разлике између студенткиња ОПС и СПСР пронађене су на два фактора ФАГО. Израженије су биле на Општем [Mопс= -0,190, SDопс = 1,056; Mсспср = 0,169, SDсспср = 0,820; t (340,29) = -3,699, p < 0,001], а мање на Сексуалном узнемиравању [Mопс = -0,123, SDопс = 0,947; Mсспср= 0,110, SDсспср= 0,873; t (384) = -2.519, p = 0,012].
ДИСКУСИЈА
Налаз о распрострањености РЗСН међу студентима студијских програма који се баве политикама потврђује прву хипотезу и у складу је са претходним налазима Вогелса (Vogels, 2021) да је две трећине младих доживело најмање један облик онлајн узнемиравања. Наш резултат о 75,1% студенткиња са личним искуством РЗСН и о 70,0% њих које је сведочило РЗСН над женама је у складу са претходним податком да је 73,0% жена изложено онлајн насиљу (UN Broadband Commission, 2015). Поред тога, налаз да је 62,2% жена искусило сексуално узнемиравање је скоро идентичан налазима истраживања 150.000 студената у САД (Cantor et al., 2015). Поклапање наших резултата са исходима истраживања пре Ковид-19 кризе сугерише да се преваленција РЗСН није повећала током пандемије.
Наши налази потврђују другу хипотезу, са изузетком претњи силовањем, што се може објаснити оскудношћу ових искустава. Занимљив је налаз да је чак шест мушкараца пријавило искуство претњи силовањем, који указује на неопходност проблематизовања односа РЗН и патријархата, у складу са аргуметима Џекманове (Јackman, 1994) да је полазиште о насиљу као слузи патријархата редуктивно, јер не објашњава насиље над мушкарцима. Насиље је резервисано само за жене које крше норме, а сам патријархат се одржава преко далеко суптилнијих менханизама индоктринације жена да је њихова највиша вредност управо у служењу мушкарцима.
Најизразитије родне разлике у искуствима сексуалног наговарања, флешинга, потцењивања и прогањања, у складу су са налазима Вогелса и Андерсона (Vogels & Anderson, 2020), који су нашли да је сексуално узнемиравање на друштвеним мрежама пријавило 16% жена и 5% мушкараца, док је сексуално наговарање на сајтовима за упознавање пријавило 60% жена и 27% мушкараца. У нашем истраживању, сексуално наговарање је најчешћи тип РЗСН међу женским полом, чешћи и од подцењивања, док искуство прогањања дели четврто место по заступљености, заједно са исмевањем и понижавањем. Менон (Menon, 2024) препознаје блискост патријарјхата и патернализма, који упркос идивидуланом отпору, држи жене заробљене у позицији „добрих“ кроз убеђивање - у облику патерналистичке наклоности, љубави и романтике или, у овом случају, понављаних сексуалних захтева. Овде се под „добрим“ сматра трпљење и подређивање потребама других.
Узнемирава налаз да о прогањању извештава свака трећа испитаница, док то искуство има тек сваки двадесети испитаник. Недавни преглед литературе показује да се преваленција сајбер прогањања креће у распону од 6,5% до 41%, зависно од крактеристика метода и узорка истраживања (Kaur, Dhir, Tandon, Alzeiby, Abohassan, 2021). Резултати ФАГО анализе у нашем истраживању сугеришу да је прогањање облик сексуалног узнемиравања јер је снажно повезано са другим облицима сексуалног узнемиравања. Галди и Гвизо (Galdi & Guizzo, 2021) сматрају да сексуализација жена у медијима повећава ризик од сексуалног узнемиравања.
Налази су подржали и трећу хипотезу. Студенткиње ОПС су чешће од студенткиња ССПСР доживеле шест РЗСН облика, кад се контролише утицај узраста. Могуће је да похађање ОПС и политичка писменост жена у областима резервисаним за мушкарце, као што је расподела моћи и кључних ресурса, провоцира онлајн насиље (Jane, 2017; Babović et al., 2021). То се може протумачити као антифеминистичка културна порука која служи за подстицање субординације жена (Jackman, 1994). Налаз може да сугерише и да су жене које су политички писмене у области дистрибуције моћи и кључних добара чешће узимају активно учешће у овим областима, шта даље провоцира РЗСН.
РЗСН над студенткињама ОПС најчешће је израженo кроз непоштовање (потцењивање и исмевање), понижавање и демонизацију, а ређе кроз сексуално узнемиравање. Налази сугеришу да је РЗСН највише усмерено на политички компетентне жене са циљем да их одврати од политичког ангажмана.
Потврђена је и четврта хипотеза, са врло сличним налазима као у претходном поређењу. Истраживања показују ефекат образовања на жене кроз одбацивање патријархата и либерализације ставова, док мушкарци остају патријархални (Pešić i Stanojević, 2021). Међутим, у нашем истраживању овај ефекат не налазимо код свих студенткиња, већ само код студенткиња ОПС, што може да се тумачи и активнијом политичком партиципацијом политички образованијих студенткиња у области дистрибуције друштвене моћи, за коју је утврђена снажна повезаност са РЗН (Suhay, Bello-Pardo, Maurer, 2018; UN Human Rights Council, 2018, CRTA, 2021, Babović, Milinković, Srdić, Stepanov, 2021). Добијене разлике између студенткиња нижег образовног нивоа на ОПС и оних вишег нивоа не подударају се сасвим са разликама између студенткиња ОПС и ССПСР. Могуће је да су неподударности у налазима о претњама физичким насиљем и јавном срамоћењу (значајним на нивоу 0,05) резултат грешке типа 1 (лажни позитивни налаз), јер је урађена серија анализа. Знатна разлика (на нивоу 0,005) између нижих и виших образовног нивоа на ОПС на варијабли прогањање пре се може објаснити притиском на жене да прихвате позицију објекта у мушком свету, и тако одустану од позиције активног политичког субјекта и од евентуалног политичког ангажовања, који се интензивира са повећањем њихове политичке писмености у маскулиним областима.
Резултати имплицирају да су жене које су политички писмене у областима резервисаним за мушкарце чешће процењиване као неприкладне и некомпетентне, што можемо тумачити тиме да је РЗСН усмерено према њима с циљем да умањи њихову вредност као политичких субјеката и да их одврати од политичког укључивања, тј. одржи јавни патријархат, по Волбијевој (Walby, 1990). Према модернизацијској тези Инглхаrта и Норис (Inglehart & Norris, 2003), родне једнакости, индивидуална аутономија и демократија чине тријаду која је повезана са нивоом друштвено-економског развоја, те се родна неједнакост одражава и кроз негативне трендове у функционисању демократије, који су јасно евидентирани у српском друштву (CRTA, 2021). Станојевић и Пешић (2021) налазе да се друштво Србије налази у почетној фази модернизације, која подразумева значајне родне разлике у смислу веће друштвене моћи мушкараца.
Последице РЗСН искустава су далекосежне. Она могу смањити продуктивност, оцене и разумевање предавања студената (Stevens et al, 2021), као и повећати ризик од менталних поремећаја (Bauman, Tomey, Walker, 2013; Kwan et al., 2020; Schenk & Fremouw, 2012; Stevens et al., 2021) и самодеструктивног понашања (Bauman et al., 2013; John et al., 2018; Sampasa-Kanyinga & Hamilton, 2015). Жене су под већим стресом због малтретирања путем интернета, него мушкарци (Ali & Shahbuddin, 2022; Bauman et al., 2013; Sampasa-Kanyinga & Hamilton, 2015), у већим су ризику од депресије и самоубиства (Bauman et al., 2013; Messias, Kindrick, Castro, 2014). Такође, онлајн малтретирање има негативнији утицај на њихов лични живот, академска достигнућа и друштвене односе (Faucher, Jackson, Cassidy, 2014).
РЗСН води ућуткивању жена (Arimatsu, 2019), те и РЗСН према политички писменим женама резултира њиховим ућуткивањем у политичком животу. Скорије истраживање (Osuna-Rodriguez, Osuna-Rodriguez, Dios, Amor, 2020) је показало да су жене свесније од мушкараца ризика од родне дискриминације и насиља.
Ограничења студије
Генерализација резултата студије је ограничена због пригодног узорка заснованог на спремности да се учествује у истраживању и доступности у датом тренутку. Мали узорак мушких студената ССПСР спречио је истраживање разлика између мушких студената ССПСР и ОПС. Такође, избор студијског програма као критеријум политичке писмености донекле ограничава генерализацију истраживања. Квантитативни приступ и трансферзални дизајн не дају могућност увида у динамику и исходе РЗСН.
ЗАКЉУЧАК
Феномен РЗСН је вредан истраживања због важности коју има за квалитет живота и ментално здравље пре свега жена, значаја политичког активизма за пуно остваривање људских права и недовољне истражености РЗСН у Србији и региону.
Резултати су показали да је РЗСН широко распрострањено међу студентима на студијским програмима који се баве политикама. Иако није ограничено само на женски пол, oнo је претежно на њега усмерено, а посебно на жене које су политички писмене у областима резервисаним за мушкарце. Налази сугеришу да се жене и даље боре да постигну паритет са мушкарцима у друштвеном и политичком животу. РЗСН постаје нова препрека слободном изражавању жена у јавним просторима интернета и њиховом политичком учешћу.
РЗСН напада суштински идентитет женских жртава. И док се у целом свету бележи пораст родне равноправности у високом образовању, ова студија указује на неједнакости у родно заснованом насиљу које могу да ометају професионална достигнућа и амбиције студенткиња, да угрозе њихово ментално здравље, ућуткају их и одврате од политичког ангажовања, тиме оснажујући мушке привилегије у политици и економији (Arimatsu, 2019). Видљивост у јавној онлајн сфери би могла бити не само изазов за активисткиње, већ и значајан ризик за њихово ментално здравље. Последице РЗСН се тако осећају на системском нивоу и постају део структуралног искуства, одражавајући се на квалитет функционисања демократије и друштвено-економски развој.
Било би интересантно даље истраживати динамику и исходе различитих облика РЗСН у односу на академско постигнуће жена, њихово политичко учешће и ментално благостање, како би се наставило са разоткривањем механизама родне неједнакости. Наредна истраживања би могла да се фокусирају и на начине на које се жене носе се са последицама различитих облика РЗСН и на развој приступа РЗСН који штите и оснажују жене у њиховој политичкој партиципацији.
[1] Сматра се да, док је пол биолошка чињеница, категорија рода јесте друштвено конструисана кроз друштвена очекивања и наметнуте праксе.
[2] Валби (Wалбy, 1990:20) објашњава патријархат као "систем социјалних структура и пракси у којима доминира мушкарац, угњетава и искоришћава жену...Walby Sylvia, 1990, Theorizing patriarchy, Oxford: Blackwell, str.20.
[3] Друга хипотеза укључује наведени изузетак имајући у виду налазе других истраживања (Drake, 2015; Nadim & Fladmoe, 2019; Vogels, 2021) да напади на репутацију у сајбер простору и претње физичким насиљем нису родно осетљиви, пошто не кореспондирају специфично са традиционалним женским родним улогама.
